О ПОНАШАЊУ У ЦРКВИ

Живећи у времену поремећених вредности, све чешће се сусрећемо са једним апсолутним незнањем одређеног (немалог) броја верника приликом посете светим богослужењима. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским чинодејствимаи богослужењима понашати. Имајући у виду надахнуте речи светог апостола Павла: “Како ће поверовати у Онога за кога и не чуше? А како ће чути без проповедника?” Православна Народна Хришћанска Заједница издаје ову књижицу, са циљем да она уђе у сваки православни дом и да буде путоказ онима “ који Бога траже ” и долазе у храм. “ Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе. Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско.” (Свети Филарет Московски)

На самоме почетку, да бисмо што лакше схватили и усвојили наше понашање и дужности, које од нас захтева храм и свето богослужење, потребно је истаћи шта је храм, а шта свето богослужење. За разлику од Цркве, која је духовна заједница људи са Богом, повезаних и сједињених истом вером, истим светим тајнама, истим богослужењем и истом јерархијом, која је живи духовни организам или тело чија је глава Господ Исус Христос, душа и крвоток Дух Свети, а органи и ћелије тела хришћани – храм, или дом Божји је најсветије место на земљи у коме се окупљају верници, чланови Христове Цркве, на заједничку молитву, духовно се чисте и лече. Он је обитавалиште славе Божије и војске небеске, место где се велича и слави име Божије, врши најсветија жртва Христова – света тајна Евхаристије (Литургија) и где верници бивају учесници спасоносних дарова које им у име Господа Исуса Христа дају за то посвећена свештена лица.

Свето богослужење је, по речима светог Јована Кронштатског, “узајамно служење Бога људима и људи Богу…слатки разговор човека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе…” Храм и богослужење су неисцрпно врело благодати Божије. Врело из кога се наше душе хране, поје, чисте и снаже, исцељују, освећују и са творцем сједињују, зато и захтевају од нас специфично понашање.

Улазећи у свети храм прекрстимо се побожно уз благи поклон и изговоримо речи: “ Ући ћу у Дом Твој, поклонићу се са страхом храму Твоме светоме…” и идући тако тихо и нечујно ка целивајућој икони, направимо три поклона крстећи се и изговарајући:“Боже, милостив буди према мени грешноме/грешној и помилуј ме ”, а затим се поклонимо присутнима десно и лево и станемо у одговарајућу страну храма (десно мушкарци, лево жене, а испред стоје деца). Уласком у свети храм и заузимањем свога места, приберемо се, сконцентришемо и удубљујемо у смисао молитава и песама које се произносе, чувајући се од сваког разговора и расејаности и заборавимо све овоземаљске бриге и проблеме у настојању да из храма изађемо духовно бољи и чистији него што смо ушли у њега.

Док траје богослужење не шетајмо по цркви – храму, не прислужујмо свеће, не целивајмо иконе, не тискајмо се, већ пажљиво и побожно пратимо свето богослужење и настојмо да оно буде што лепше и свечаније. За време читања светог Јеванђеља, у току малог и великог хода, на речи: “Главе своје Господу приклонимо ”, “Мир свима”, као и за време кађења, главе своје требамо приклонити. Посебно треба да смо пажљиви и сконцентрисани на светој Литургији за време читања Јеванђеља, певања Херувимске песме, изношења свете Тајне, читања Символа вере – Исповедања вере, певања Достојно и праведно…, Молитве Госодње, освећења и претварања Светих Дарова, на речи: “Са страхом Божијим и вером приступите” итд. Они који су се исповедили и припремили за свето Причешће, требају са дубоком вером, побожношћу и искреним кајањем да читају молитву пре причешћа “веујем Господе и исповедам … ” и приступајући светим тајнама Тела и Крви Спаситељеве побожно да се поклоне, скрсте руке (десну преко леве) на грудима и кажу своје крштено име. Након примљеног причешћа целива се крај св. Путира – св. чаше, узме нафора и сачека крај свете Литургије.

Свету тајну Причешћа примају само они који су крштени и који су се постом, молитвом и покајањем очистили, пред свештеником исповедили и на тај начин се припремили за сједињење са Господом. А ко се недостојан причести, без ове припреме, тај, према упозорењу св. Апостола Павла, греши пред Богом и на суд себи прима свето Причешће (I Кор. 11,27-29). На светом богослужењу треба молитвено учествовати, било певањем, читањем молитава или побожним праћењем, јер тако срца своја сједињујемо са Христом, осећамо Његово присуство и присуство Светог Духа и хранимо душе своје небеском храном. Без оправданог разлога не треба излазити из храма док траје богослужење, нити прислуживати свеће, поготову у најсветијим деловима Литургије. Прислуживање свећа и целивање икона треба обавити или пре или после богослужења. Водимо строго рачуна у каквом оделу, одећи долазимо у свети храм пред Господа. Пазимо да не навлачимо на себе грех својим непристојним понашањем и одевањем, жвакаћим гумама у устима, упадљивом шминком, држањем руку на леђима или у џеповима, упадљивим гледањем појединих верника, разговарањем, смехом и сл.

Чујмо шта о светом храму и богослужењу каже преподобни старац Силуан: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник они би попадали на земљу од овог виђења; а кад би свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји кад служи своју службу, он би постао велики подвижник, да не би ничим ожалостио благодат Светог Духа, који живи у њему”. Ако на све ово не пазимо, какав је онда смисао нашег доласка у храм на свето богослужење? Непристојним понашањем и одевањем ми омаловажавамо дом Божији и службу Божију, дајемо лош пример другима, ометамо друге у молитви, а што је најтрагичније, навлачимо на себе казну Божију.

Не заборавимо! С каквом је ревношћу наш Спаситељ извршио поверено Му дело, почевши од првог дана Његове јавне службе, па до последње Његове речи на крсту: “Сврши се”. Он исту ут ревност показује и према светости дома Божијег – храма на земљи, изгонећи из њега оне који су га скрнавили рекавши им: “Не правите од дома Оца мога дом трговачки” (Мат. 21,12). Исту ту ревност настављају и свети апостоли, па зато апостол Павле и захтева од нас ревност и угледање кад каже: “Угледајте се на Бога, као љубљена деца ” (Еф.5,1) и “Угледајте се на мене, као што се ја угледах на Христа” (I Кор. 4,16).

Најделикатнији и најсложенији је живот човека. Он, поред све сличности са осталим живим бићима, има нешто чиме се разликује и одликује од свих њих, а то је његова душа, религиозност и боголикост. Бог је створио човека “по својој слици и прилици, по свом обличју и подобију” (I Moj. 1,27). Отуда човек, односно душа његова тежи своме извору, Творцу – Богу “својој слици и прилици”. Због тога, његова веза, контакт, саобраћање са Богом, није потреба слична другим потребама (треба да се испуни, оствари, али не мора), него је то неопходност. “Човек треба Бога, као што треба воду или кисеоник” (Алексис Карел).

Сусрет, општење, контакт са Богом човек постиже кроз веру, Цркву и молитву, нарочито у светом храму на светим богослужењима. Свети храм са служитељима који у њему служе и верницима који са вером, побожношћу у њега долазе је: “разговор са Богом, песма Богу и служба Богу, јер је Господ рекао: “Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима” (Mат. 18,20). У светом храму ми водимо разговор , дијалог са Богом. Зато се и каже да је молитва побожан разговор наше душе са Богом. Кад се чита свето Јеванђеље, то Господ Исус Христос кроз њега говори нама, а кад читамо молитве, тада ми говоримо Господу и решавамо проблеме нашег живота.

Служећи Творцу света, Промислитељу и највећем Дародавцу кроз молитве и црквене песме ми се духовно хранимо, преображавамо и Богу приближавамо. Само у светом храму, на светом богослужењу налази се утеха за своје опустошено биће, ту је сигурност и ту се чује глас Христов који благо говори: “Чедо моје, греси су ти опроштени…” Ту сазнајемо да се наш живот не завршава физичком смрћу, већ васкрсењем. Ту се чистимо, лечимо и духовно хранимо. у храму се задобија Нада која нас чини снажним, Вера која нас спасава и Љубав која нас чини добротворним и миротворним. Зато нас Црква и позива: “Сви заједно хитајте у један храм Божији, једноме Жртвенику, једноме Исусу Христу” (св. Игњатије Богоносац), који каже: “Све што иштете у молитви верујући, добићете” (Мат. 21,22).

Света Црква као брижна мати, којој на срцу лежи брига за вечним добром њене деце, подиже храмове, врши богослужења и позива своју децу да им уредно и ревносно присуствују, у Твом интересу, као што уредно хране тела своја, тако да уредно хране и душе своје. Из улоге и значаја који има храм и богослужење у нашем духовном узрасту и спасењу, (појачавају нас, просвећују, чисте, обнављају, лече, освећују, хране, јачају и сједињују са Богом) произилази наша насушна потреба да их са највећом љубављу, побожношћу и ревношћу посећујемо и према њима се односимо. Јер “само искуствено, благодатно упознаје се Црква кроз учешће у њеном животу”, каже велики православни богослов Сергиј Булгаков и препоручује: “Дођи и види”.

Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе. Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако: Три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст – саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан. Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући Богу свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо: “У име Оца”. Затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: “И Сина ”. Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: “И Светога Духа”. И прекрстивши се тако кажемо: “Амин” тј. нека тако буде! Крстећи се овако ми изражавамо: 1. Веру у једног Бога у тројици – Оца, Сина и Светога Духа (састављена три прста десне руке), и 2. Поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!

Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што смета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете и на силе око њега (видљиве и невидљиве). Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављени тако да образују слова ICXC (почетна и крајња слова Спаситељевог имена (Исус Христос)). Кажипрст се држи усправно – I, а средњи прст се мало савије – C. Палац се привије прсту до малог и с њим чини слово X, a мали прст се савије и чини слово C. По томе свештеник подељујући народу благодат Божију, чини то благословом са именом Исуса Христа, а тим именом се ми освећујемо и оправдавамо (I Кор. 6,11).

Када православни хришћани траже благослов од свештеника, траже да се благослове именом Господњим. На богослужењу молимо свештеника:“Именом Господњим благослови, оче!”. Када свештеник на богослужењу благосиља, већином пропраћа тај благослов и одређеном молитвом, нпр. приликом подељивања мира изговара речи: Мир теби, или Мир свима, или говори: “Благослов Господњи да дође на вас…” итд. Када свештеник благосиља народ, тада верни треба да смерно приклоне главе, примајући тај благослов од служитеља олтара као из руке Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Богу на подељеној благодати и милости, јер је Он извор и давалац милости, благослова и свакога добра.

Православни! Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу. Опомените неупућене и поучите их! Сви треба да се трудимо да наше богослужење буде што лепше! Врло је велики грех правити било хотимичан било нехотимичан неред на богослужењу. Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка. Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења.

Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужења пролазећи кроз цркву да би целивали иконе. То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога! На богослужење доћи пре почетка; из цркве изаћи тек по завршетку богослужења; за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место; не гурати се никако, нити разговарати; стојати побожно и мирно, оставивши слободан простор у средини храма, за свештеника кад кади; за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештенослужитеље; Св. причешћу, нафори и целивању приступити у највећем реду.

Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека – то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког сваког причешћа. На жалост, ова Света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа.

Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање, као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово бића прожима неизрециво блаженство. Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.

Није толико важно што народ подигне и свети цркву, колико је важно да је Бог народу дао Цркву (Св. Филарет московски). Хришћанска црква садржи обиље благослова и то је школа побожности (Филарет черниговски). Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела (Св. Јефрем Сирин). Постоје људи који граде цркве а не обраћају пажњу на своје душе. Кад уђеш на врата Божије цркве, остави иза себе све што је светско и земаљско (Св. Филарет московски). Кад уђеш у цркву Божију, прво упали свећу у срцу своме (Лука 12,35), онда ако можеш стави једну пред Бога (2. Кор.9,7), или пред једнога од Божјих светитеља, и моли се предано толико дуго колико свећа гори.

Најузвишенија и најсветија тајна јесте Света тајна причешћа или евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на нјдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води.

Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника. У неким крајевима, пред свето причешће на десетак дана се не пије вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер подсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора. Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којим је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребна верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: “Помози Бог оче, благословите!”. Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са “оче”, рецимо “оче Марко”, или ако је прота, може “оче прото ”.

Владика се ословљава речима “Ваше Преосвештенство”, или “Преосвећени Владико”, или ако је неформални разговор само “Преосвећени”. Патријарх се ословљава са “Ваша Светости”, или “Свјатјејши Владико” или само “Свјатјејши”. Монахиње се ословљавају са “сестро”, а игуманија са “мати”. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука. Монашка лица се такође ословљавају са “оче”. Млађима се каже ињегово име, а старешини манастира се може рећи “оче игумане” или “оче архимандрите”. Искушеници се ословљавају са “брате”.