Београдско насеље Миријево се први пут спомиње у турском катастарском попису из 1560. године као Миријево-вакуф, посед који је додељен извесном Јахија-паши због добрих винограда. При опису села из XVII века, турски путописац Евлија Челебија описује овај крај као „праве ружичњаке и рајске вртове“.
Миријево је 1721. године имало свега седам кућа и једну џамију. Доласком Аустроугара џамија бива претворена у римокатоличку цркву, а године 1736. основана је и прва римокатоличка парохија.
Миријево временом почиње масовније да се насељава српским живљем и већ након 1830. године, када је Србија постала аутономна кнежевина, овај крај добија своју школу (1833. год.), и цркву посвећену Светом пророку Илији (1834. год.). Ова црква је обновљена 1876. године, када је дограђена данашња припрата са звоником и до деведесетих година двадесетог века је у потпуности задовољавала духовне потребе свих становника Миријева.
Од 1978. године, када је испланирано “Пролетерско насеље“, Миријево постаје највеће градилиште стамбених зграда у земљи, што показују резултати пописа становништва из 1971. године, када је пописано 7.928 становника и пописа из 1991. године, када је у Миријеву пописано укупно 34.456 становника.